Slucajno

Sreli smo se slučajno
U parku želja
Tu iza ugla
Pogledali se
Nasmejali
Zavoleli
Slučajno
Slučajno si me za ruku uhvatio
Na put ljubavi poveo
Kroz park želja
Snovima smo plovili
Na oblacima belim
Anđeoskim
I
Slučajno
Na raskrsnici razdvojili
Godine su prolazile
Slučajno
Izgubile nam trag
Tražih te po svim gradovima
Kontinentima i meridijanima
U snovima te tražih
U parku želja
Slučajno
Baš tamo opet smo se sreli
Rekao si da sam lepa tako
I da voliš kad se smejem
Slučajno ruke mi zadrhtaše
Niz obraze suze skliznuše
Slučajno
Putevi nam se opet razvojiše
I park želja pust ostaše
Da čeka slučajne korake naše.

Moj...

Moj mehuriću od sapunice,

uvek ću čekati parče tvoje duše

ma kako

nestvaran bio...

Akrostih

Ah, što nisam vila jezerska, rukama rane da ti zavijem
Lakim koracima kroz prostranstva da preletim
I spustim se tiho na tvoj dlan
Sa izvora gorskog melem vodu usnama da ti prenesem
A šapatom lišća boli sa duše u ponore stresem

S jastuka belog u snove daleke bih te povela
A vihorom nežnim beskrajnom ljubavlju u raj duše uvela
Leti bih uzburkala mora na krilima galebova
Oblake bele do tebe pratila, danima i danima, ne bih li stigla
Ponesena razdraganošću bisernog oka tvog, zime bih prezimela
Eh, bez ičega... Bez vatre obraze da mi ogreje, bez hleba, Sunca...
Kako bih te samo volela, ja vila tvoja jezerska...

obećanje

Sunce da prestane sijati -

ljubavlju svojom grejala bih mu lice,

da svetlosti nestane -

očima svojim osvetljavala bih mu put,

da vetra nema -

rukama svojim mrsila bih mu vlasi kose,

da presuše kapi rose -

usnama svojim bih žeđ mu gasila,

bez njega se nikad ne bih budila

da sve nestane

bez njega ka putevima novim

ne bih žudila!

delovi dužih pesama....

Možda je bio maj, juli ili avgust
kao sada,
možda je bio ponedeljak, sreda ili petak...
veče ili noć...
ne pamtim više...
ni boje majice koju je tog dana nosio
ne sećam se
ni frizure, ni reči, ni glasa...
samo pamtim taj pogled kojim me voleo...
*

Sve je znala, samo ne i to
Da bih sve ovo što sada imam
Svaki auto, sve godine u kojima sam se ludo
provodio tamo, svaki zlatnik što zvecka u mom džepu
Da bih svaki dan sa drugom u zlatnom kavezu
Menjao, dao, poklonio
Za jedan njen osmeh
Za jedan tren sa njom
Za jedan dečački dan u mom selu
I za onu frulicu koju sam ostavio kraj reke
Kad sam odlazio

kuća za nas dvoje

Volela bih na vrhu onog brda sagraditi kuću
za nas dvoje samo...
malu, našu, bez suvišnih predmeta i sitnica
a da ima prozor okrenut ka Suncu i reci u dolini,
da ima prozor okrenut ka svim onim puteljcima
kojima smo prolazili i ka svim onim izvorima
na kojima smo žeđ gasili...
Neka bude mala,
neka nas niko ne razume što smo baš tu sagradili kuću,
što prkosimo veku tehnike
i što nam tako malo treba:
samo Sunca
grane drveća o prozore da udaraju
i lišće da zamiriše
žubor reke
i nas dvoje
naša ljubav.

Poznajem te...

Poznajem te...

U očima skrivaš čežnju..
Glumiš preda mnom da ti je svejedno...
Oči ne lažu...

Na usnama nosiš ćutanje...
Govoriš da ti je svejedno...
Ćutanje ne laže...

U duši nosiš bol..
Praviš se da te ne boli, da ti je svejedno...
Duša ne laže...

tako bez naslova...

Ima ljudi koji dođu, zarobe nam misli i osećanja, nakupe se u našem srcu, da ono naraste do neba,
a kad odu, ne razmišljaju o tome kakav i koliki će trag u nama ostaviti njihov odlazak.
Kao da je naše srce svemoćno... Ne znaju da je srce kao balon:
postoji rizik – ako se izduva pa ponovo naduva, može da pukne, tek tako... Ne može da podnese još jednom sve isto.

*

Hoću da stanem, oči u oči, ravno pred strahom koji me muči danima.
Prati u snovima. Da ga sačekam, da mu se oduprem, da ga pobedim.
Ali, nema ga kad ga najviše očekujem i kad mu se pripremam.
Dolazi i javlja se u trenucima kad mu se najmanje nadam. Zaskoči me, iznenadi, kljuca i jede svakog puta isto, tamo gde najviše boli i ostavlja me izmučenu i iznemoglu da verujem da ću sledećeg puta uspeti da ga predosetim na vreme i da mu se oduprem.

*

U životu srećemo ljude, zavolimo ih, zavuku nam se pod kožu, i u srce, pa nestanu. Na bilo koji način. Svaki ponovni susret sa njima (makar i u mislima), nikad više nema onu jačinu kao prvo saznanje da bez njih nikada više nećemo biti isiti.

*

Ljubav je kao dan, rađa se i umire.
Po završetku jednog, novi dan se budi.
Svaka reka na ušću u neku novu reku uvire.
Nekom novom ušću sa njom žudi.

*

Prijateljstvo je kao reka. Kroz tok mnoge nove reke u zagrljaj prima. Ali vode koje od izvora s njim potekoše, najjači tok do ušća nose.

*

U albumu detinjstva čuvam tvoje ime
korake tvoje još čujem sa ulice
glas odzvanja u meni
srce u grudima poskakuje
svaki put kad stranice sećanja prelistavam
svetlost neka obuzme mi oči
kad preda me stane
kad ruku mi stisne, obraze dodirne
ja... zbunjena, suzi ne dam da kane
album prošlosti u ruci i dalje držim
i prelistavam prošle dane

*

Ana Snjegina čuči u meni
kraj ograde bele stojim i sad
dani prošlosti ostaju u seni
mladost, ljubav, nas dvoje – sve što je bilo nekad.

Ograda bela je i sad oko kuće
godinama stoji tamo i posle nas
dok smo mi puteve zagubili u bespuće
prolazeći kraj nje, čujem prošlosti glas.

*

Dovoljan je trenutak
i ruka u ruci

dovoljan je pogled mio
dodir vrhovima prstiju

osmeh blag, nežan, čio
svaku bi tajnu srca na dodir jedan otkrio

ma koliko se ti trudio
ma koliko sve u sebi krio.
*

Ne, nije ništa znao.
Nikad mu ne bih priznala ljubav.
Ne bih mu priznala svoju bol.

A opet, kao da je sve u mojim očima pročitao.
Tog je dana pred mene stao
dugo me gledao.

Pogled mu beše dubok, blag
dobro se sećam toga
mom je srcu ostao nezaboravno drag
i večna rana srca moga.

*

Sretoh u prolazu, na ulici poznati lik.
Prijatelja starog.
Poznadoh ga po pogledu. Po osmehu.
Ne po kosi. Ne po oblačenju.
Ne po oronulom licu i borama koje su
prekrile njegove oči.
Ne po zgurenom telu, od rada umornim rukama.

Zastali smo, pozdravili se.
Godine izbrojasmo...
Zar je već toliko prošlo?
Godine su od nas učinile poznanike samo,
one koji su nekad bili sve...
Ali znam:
taj bih pogled prepoznala
bilo gde,
taj pogled kojim me voleo.

*

Stani na put...

Stani na put kad kiša pada...
Podigni glavu i zažmuri...
Neka se kapi kiše slivaju po obrazima tvojim,
neka te miluju...
dodiruju...

Stani na put kad kiša pada...
Raširi ruke, vrti se u krug...
Zažmuri...
Oseti kapi kiše po telu,
nek se slivaju po obrazima,
nek te miluju...
dodiruju...

Stani na put kad kiša pada...
Ne otvaraj kišobran,
ne skrivaj se, ne beži...
Pusti da te ljube kapi kiše
kao ja nekada...
da te miluju...
dodiruju....

moje su misli

Moje su misli nemirni sanjar
prošlih vremena,
putnik izgubljenih nadanja,
ptica nepreglednih prostranstava
i zaljubljenik tvoje duše.

Moje su misli čuvar tajanstvenih
kula sećanja,
ključaonica drevnih vrata neprolaznosti,
plavo nebo gde lepršaju krila ljubavi
i zaljubljenik tvoje duše.

pustiću te da odeš

Pustiću te da odeš...
Kao voda...
Kao san...

Pustiću te zaboravu...
Kao loš film...
Kao neraspoložen dan...
Pustiću te

da odeš....
Neću te dozivati...
Neću te tražiti...

Bićeš samo neko
ko je nekad bio mi sve,
ti koji ćeš
kad zatvorim vrata
biti prošlost,
samo rana u srcu
i bol u oku...

poslednja pesma

POSLEDNjA PESMA

Uvek kažem: neću više da pišem o njemu. Ovo je poslednja pesma, poslednji stih.
A opet, setim se tih očiju i ruka mi sama krene.
Kažem: zaboraviću na njega. Ima i drugih, možda i lepših... možda u duši i boljih... Ima!
A onda se setim tog osmeha, i misli ka njemu prosto same polete!
Nije jedini, znam.
I drugi me prate, gledaju. Žele moje društvo, moju ljubav. Zovu me, pitaju kako sam, šta radim. Skidaju zvezde sa neba i čine sve što ja kažem.
Upravo sve ono što on ne čini.
A tada se setim naših dana, našeg druženja i suza mi sama krene. Poslednja suza za njega, kažem. Poslednja.
A za njom potoci bola liju.

Tebi...

Oćutala bih ti najlepše svoje pesme
i otpevala svako svoje ćutanje...
Kroz vreme kad godine ne budu više važne
i kad prestanemo u pepelu iskrice
mladosti tražiti,
kad bude važno samo
zajedničko naše ćutanje
i u toj ćutnji stanu sve prošle godine

Ćutim, a volim te

Ćutim, a volim te

Ti ni ne znaš kakav se mir rodi u meni
onog trena kad do mene staneš
kako mi se duša blagosti napuni
kad se samo oka tvoja dva okrenu ka meni
i kako mi srce nekako zatitra, poskoči
kada me zagrliš, onako jednostavno
a meni milo, milo

I reči bezvezne kada mi uputiš
obična pitanja običnog dana
kako se tad u meni sve uskomeša, zaigra
kako sve u meni skače od radosti, vrti se kao čigra

Ćutim koliko u meni
mnogo ima te
Ćutim
a sve više želim te
Ćutim
i samo ćutanjem
mogu da volim te

Ne znaš kako mi odlazak tvoj dušu slama
kada te ne vidim kako u grudima peče
nezarasla rana
i kako praznina pogleda štipa, kako boli,
ne znaš kako željno čekam povratak tvoj
i kako te moje srce neizmerno voli

Ćutim koliko u meni
mnogo ima te
Ćutim
a sve više želim te
Ćutim
i samo ćutanjem
mogu da volim te

Predosećanje

PREDOSEĆANjE


Stope bih mu ljubila
rosom mila milo lice
iz sna se ne bih nikad budila
gledala ga netremice

I vetar bi radostan oko mene igrao
Mesec u noći bi svu svoju svetlost dao
kada bi zanesen on kraj mene stao
kada bi stao

Tužan ne bi bio ni jedan moj dan
niti suza pun moj dlan
kada bi on mene pogledao
samo pogledao

I ruke bih njegove od sveg zla krila
usnama mednim led mu topila
kada bi on za bol mog srca znao
samo kada bi znao.