moja ćutanja
*
Nestrpljivo čekam svaki naš susret. Unapred mu se izradujem, u glavi već stvorim svaku sliku, svaku reč. Čini mi se da i napamet znam sve te rečenice koliko ih u sebi ponavljam...
A onda kad se sretnemo, ćutimo...
Svaki taj trenutak kad nismo zajedno dug je kao godina. Pišem ti poruke pa ih izbrišem. Pomislim: sve to je lepše kad se kaže, nego na poruci...
A onda kad se sretnemo, ćutimo...
Ti trenuci ćutanja koje delimo su nešto najdivnije...
Volim samo da te gledam, da te gledam i da ćutimo...
*
Često sklopim oči... i ćutim.
Vidim tvoj lik, osmehuješ mi se. Gledaš me, nežno, milo, govoriš nešto... Vidim, usne ti se miču. Te usne koje sam volela. Volela... Te usne koje nikad nisam poljubila.
Sklopim oči i nežno ih ljubim. Tvoje usne. Medne.
Tu pod sklopljenim kapcima, u šarenilu mojih misli, tvoje usne ljubim. Onako kako nikad nisam. Onako kako nikad neću.
Zato često, sklopim oči i ... ćutim.
*
Šta smo mi? Prijatelji? Poznanici? Dvoje koji igru reči igraju i u toj igri skrivaju prave misli nekim drugim rečima, a opet sve karte otvaraju? Ili prolaznici, koji u hodu na ulici okrznu jedno drugo i shvate da su godinama se tražili?
Šta smo mi? Putnici života sa dobro upakovanim koferima u rukama i dobro skrivenim čežnjama u očima, ili slučajni prolaznici koji se uvek sretnu na mnogim peronima života? Pozdrave se, kao da se godinama znaju, ispričaju do polaska voza, i opet kroz vreme i prostore razdvoje. Do nekog novog slučajnog susreta...
Reči mi tvoje golicaju dušu... Onako fino zamotane u celofan.. A samo ja znam šta se ispod celofana krije. I ćutim te u sebi.
Sada znam: mi smo kao dve ruke, leva i desna... Zajedno mogu sve. Jedna bez druge, mogu... Mogu, ali nekako. Uvek fali ona druga, da pomogne, da pridrži, da dohvati, da namesti... Uvek fali!
*
*
Nestrpljivo čekam svaki naš susret. Unapred mu se izradujem, u glavi već stvorim svaku sliku, svaku reč. Čini mi se da i napamet znam sve te rečenice koliko ih u sebi ponavljam...
A onda kad se sretnemo, ćutimo...
Svaki taj trenutak kad nismo zajedno dug je kao godina. Pišem ti poruke pa ih izbrišem. Pomislim: sve to je lepše kad se kaže, nego na poruci...
A onda kad se sretnemo, ćutimo...
Ti trenuci ćutanja koje delimo su nešto najdivnije...
Volim samo da te gledam, da te gledam i da ćutimo...
*
Često sklopim oči... i ćutim.
Vidim tvoj lik, osmehuješ mi se. Gledaš me, nežno, milo, govoriš nešto... Vidim, usne ti se miču. Te usne koje sam volela. Volela... Te usne koje nikad nisam poljubila.
Sklopim oči i nežno ih ljubim. Tvoje usne. Medne.
Tu pod sklopljenim kapcima, u šarenilu mojih misli, tvoje usne ljubim. Onako kako nikad nisam. Onako kako nikad neću.
Zato često, sklopim oči i ... ćutim.
*
Šta smo mi? Prijatelji? Poznanici? Dvoje koji igru reči igraju i u toj igri skrivaju prave misli nekim drugim rečima, a opet sve karte otvaraju? Ili prolaznici, koji u hodu na ulici okrznu jedno drugo i shvate da su godinama se tražili?
Šta smo mi? Putnici života sa dobro upakovanim koferima u rukama i dobro skrivenim čežnjama u očima, ili slučajni prolaznici koji se uvek sretnu na mnogim peronima života? Pozdrave se, kao da se godinama znaju, ispričaju do polaska voza, i opet kroz vreme i prostore razdvoje. Do nekog novog slučajnog susreta...
Reči mi tvoje golicaju dušu... Onako fino zamotane u celofan.. A samo ja znam šta se ispod celofana krije. I ćutim te u sebi.
Sada znam: mi smo kao dve ruke, leva i desna... Zajedno mogu sve. Jedna bez druge, mogu... Mogu, ali nekako. Uvek fali ona druga, da pomogne, da pridrži, da dohvati, da namesti... Uvek fali!
*
