tako bez naslova...

Ima ljudi koji dođu, zarobe nam misli i osećanja, nakupe se u našem srcu, da ono naraste do neba,
a kad odu, ne razmišljaju o tome kakav i koliki će trag u nama ostaviti njihov odlazak.
Kao da je naše srce svemoćno... Ne znaju da je srce kao balon:
postoji rizik – ako se izduva pa ponovo naduva, može da pukne, tek tako... Ne može da podnese još jednom sve isto.

*

Hoću da stanem, oči u oči, ravno pred strahom koji me muči danima.
Prati u snovima. Da ga sačekam, da mu se oduprem, da ga pobedim.
Ali, nema ga kad ga najviše očekujem i kad mu se pripremam.
Dolazi i javlja se u trenucima kad mu se najmanje nadam. Zaskoči me, iznenadi, kljuca i jede svakog puta isto, tamo gde najviše boli i ostavlja me izmučenu i iznemoglu da verujem da ću sledećeg puta uspeti da ga predosetim na vreme i da mu se oduprem.

*

U životu srećemo ljude, zavolimo ih, zavuku nam se pod kožu, i u srce, pa nestanu. Na bilo koji način. Svaki ponovni susret sa njima (makar i u mislima), nikad više nema onu jačinu kao prvo saznanje da bez njih nikada više nećemo biti isiti.

*

Ljubav je kao dan, rađa se i umire.
Po završetku jednog, novi dan se budi.
Svaka reka na ušću u neku novu reku uvire.
Nekom novom ušću sa njom žudi.

*

Prijateljstvo je kao reka. Kroz tok mnoge nove reke u zagrljaj prima. Ali vode koje od izvora s njim potekoše, najjači tok do ušća nose.

*

U albumu detinjstva čuvam tvoje ime
korake tvoje još čujem sa ulice
glas odzvanja u meni
srce u grudima poskakuje
svaki put kad stranice sećanja prelistavam
svetlost neka obuzme mi oči
kad preda me stane
kad ruku mi stisne, obraze dodirne
ja... zbunjena, suzi ne dam da kane
album prošlosti u ruci i dalje držim
i prelistavam prošle dane

*

Ana Snjegina čuči u meni
kraj ograde bele stojim i sad
dani prošlosti ostaju u seni
mladost, ljubav, nas dvoje – sve što je bilo nekad.

Ograda bela je i sad oko kuće
godinama stoji tamo i posle nas
dok smo mi puteve zagubili u bespuće
prolazeći kraj nje, čujem prošlosti glas.

*

Dovoljan je trenutak
i ruka u ruci

dovoljan je pogled mio
dodir vrhovima prstiju

osmeh blag, nežan, čio
svaku bi tajnu srca na dodir jedan otkrio

ma koliko se ti trudio
ma koliko sve u sebi krio.
*

Ne, nije ništa znao.
Nikad mu ne bih priznala ljubav.
Ne bih mu priznala svoju bol.

A opet, kao da je sve u mojim očima pročitao.
Tog je dana pred mene stao
dugo me gledao.

Pogled mu beše dubok, blag
dobro se sećam toga
mom je srcu ostao nezaboravno drag
i večna rana srca moga.

*

Sretoh u prolazu, na ulici poznati lik.
Prijatelja starog.
Poznadoh ga po pogledu. Po osmehu.
Ne po kosi. Ne po oblačenju.
Ne po oronulom licu i borama koje su
prekrile njegove oči.
Ne po zgurenom telu, od rada umornim rukama.

Zastali smo, pozdravili se.
Godine izbrojasmo...
Zar je već toliko prošlo?
Godine su od nas učinile poznanike samo,
one koji su nekad bili sve...
Ali znam:
taj bih pogled prepoznala
bilo gde,
taj pogled kojim me voleo.

*